Otadžbina

Ђ О В А Н А

269

те радо заједно са твојим напасником једним ударцем омрвио био.... божја мати ме је од тог греха сачувала. Обузела ме је била наједанпут нека мука.. . нека збуњеност.... срушим се на земљу.... онесвестих се. У грозници, бесвесна нађоше ме другови у гондоли и однеше ме у болницу. «Кад сам иза много дана, сав изнемогао, опет очи отворио, беше срџбе моје нестало. Болест ме је укротила, утишала је моју врелу крв. Не би био ништа друго захтевао, Ђовано, него да ти будеш утешитељ као оно пред црквом Санта Мариа Формозе — та слутио сам ја, да си ти бедна, па би те био чувао ол срџбе твојнх родитеља и твоје браће.'* «— Нисте ли ту девојку никад више видели?" «— Никад !.... Кад ме отпустише из болнице, беше ми прво да за њу иитам. Нестало је. А гроФа преместише некуда. Њезине родите.Бе и браћу избегавао оам, та они би само грдили Ђовану, а мени и мојој тузи само би се ругали.... Тако дакле лежао сам на сунцу и гледао на море 1Гућа моја није ми се милила — па је временом и она пропала. Све воље за рад и кретање нестало је, та ко зна, не би ли на оном месту где сам лежао, био од глади умр о, да ми нису туђи људи по коју пару уделили. Зебао сам непрестано, и тек у каквој биртији нађох топле утехе, па тек кад потегох Флашу вина, беше ми лакше, почех заборављати. .. «Једанпут, баш кад сам на прагу биртије стао са чашицом вина у руци, наиђе Ђованин старпји бра.т Вилип и запита ме: «— Зар је још ниси заборавио Не дај се Тито. Заборави је, као што смо је ми заборавили, њен крвни род! «— Ти је ниси волео, кад си је могао заборавити, одговорим ја. «— Добили смо вести, да је пошла за њим — за оним НИТКОЕОМ. Запитам Вилипа, где је он, но овај одврати мрко: