Otadžbina

290

АНА КАРЕЊИНА

Сви седе, иа и г. М. П. Шапчанин. Ех и тај г. Кујунџић! Да он није похитао, ми би чули сигурно лених беседа и о криновима, и о томе за што су крила нашег орла спуштена а не раширена, и о многим другим иоучним и «полезним» стварлма за уставност. (Наставиће се) АНА ШЕЊИЗД РОМАН хЛАВА ТОЛСТОВА (НАСТАВАК) Узнемнреност коња као да беше прешла и на Вронског ; он је осећао како крв наваљује у срце, како би он, као и његов коњ, хтво да се креће, да уједа око себе; беше му и страшно и весело. — Еле, ја се надам у вас — рече он Инглезу — у шест и но на месту! — Све ће бити у реду — рече Инглез — А ви, милорде, куда ћете сада? — упита за тим изненада употребивши назив ту-ВогА, којим се готово ннкада није служио, Вронски зачуђено диже главу и погледа, како је само он умео погледати, не у очи, већ у чело инглезово, чудећи се дрскости таквога питања. Али појмивши, да инглез са тим питањем нлје ццљао на господара већ на џокеја, он му одговори. — Морам да одем до Брјанекога. За један сахат бићу дома! «Који ме то пут данас већ питају једно исто" рече за тим сам себп и поцрвени, што му се ретко дешавало. Инглез га па кљиво посматраше. И као да је знао куда ће Вронеки, он додаде: — Главна је ствар пред сваком трком да је јахач са свим миран. Ви треба да сте добро расположени и ничим не расејани!— А11 п<гћ1"! — рече Вропски смешећи се, скочи у кола и нареди да возе у ПетерхоФ. Тек што се одвезао неколико корачаји, спусти се облак који је још изјутра претио, и удари киша.