Otadžbina

19'

А-НА КАРЕЊ1ША

291

«Ово ништа не ваља" помис.ш Вронски подижући кров од каруца «и онако је на тркалиштној стази бнло блато, сад ће се направити права бара.« Седећи тако сам у затвореним колима, он извади мајчино писмо и братовљеву цедуљу те ик прочита. Наравно, стара песма, једно те једно. Ови, и његова мајкч, и његов брат, свп они налажаху за нужно да се пачају у питања која се тичу само његовог срца. То њихово пачање изазивало је у њему злобно осећање, које је он јетко осећао «Шта се њих то тиче ? Од куда они сматрају за своју ( ,дужност с( да се о мени брину? Шта су навалили на ме? Оигурно за то што виде нешто што они нису у етању да појме. Кад -би то била обична лакомислена тричава љубавна интрига они би ме ост.авили на миру. Али они осећају да је то нешто друго, да није играчка, да је та зкена мени дража од живота. А то им је и непојамно и непријатно. Била наша судбина каква му драго, ми се на њу нећемо жалитн« говораше он замишљајући у томе „ми* себе и Ану. «Аја, они хоће нас да уче како ваља живети. Они немају ни појма о томе шта је срећа, они не знају да без те љубави за наз нсма ни среће ни несреће ни живота" размишљаше он даље. Он се срдио на све што се мешају у његове ствари. баш за то што је у души осећао, да они имају право. Он је осећао да љубав која га је свезала с Аном није тренутнн занос, који прође као светски лијезони, који не остављају за собом никаква трага, до пријатних или непријатних успомена. Он је осећао колнко је мучан н његов и њен положај, да на очима целога света, како они беху истакнути, крију своју љубав, да лажу и да варају; и то ваљало је лагати и мислити како да се други преваре онда, када је ст.раст која их свезиваше, била тако силна, да они заборављаху све осем своје љубави. Он се живо сећао свију случајева који су се тако често понављали где се морало лагати и обмањивати што је тако противно било његовој природи ; особито се живо сетио колико је пута на њој опазио осећање стида што је приморана да лаже. И он осећаше, од како је у одношајима с Аном, некако чудно осећање мрзости, али није био са собом на чисто кога мрзи, да ли Алексија Александровића, или себе, или цео свет. Али он се свагда бранио од тог осећања. И сада, тргнувши се, настави сеоје размишљање »Да, она је пре била несрећца, али је била поносита и мирна; а сад она не може да буде ни мирна ни достојанствена, и ако она то не показује. Да, то ваља прекинути® одлучи он сам у себи.