Otadžbina

АНА КАРЕЊИНА

301

заиграла доња вилица оида је био оиасан. То је знао Александар ЈЈронски, за то се он само весело смешио. — Та ја сам само хтео да ти спроведем мајчино писмо. Одговори њој, а немој се љутити пред трком. Воппе сћапсе, додаде за тим смешећи се и оде од њега. А.ш одмах за тим ухвати га другн познанпк. — Зар више не познајеш своје пријатеље? Здраво топ сћег — проговори Степан Аркадијевић који је п овде у сред петрбуршкога блеска сијао као и у Москвн евојпм руменим лицем и својим очешљаним бакенбардима — Јуче сам стигао п врло ми је мило што ћу те видети у сред твога тријумФа. Где ћемо се састати? — Дођи сутра у официрску касину —■ рече Вронски н пзвинившн се оде у сред тркалишта где су већ изводили гоње за велику трку с препонама. Знојаве изпурене коње које водаху сеизи, стадоше одводитп, а место њих стадоше доводити свеже коње, за трку која беше на реду, махом све инглеске коње који под њиховим ћебетима и са њиховим увученим трбусима изгледаху као некакве чудне тичурине. Десно вођаху лепу грациозну Фруфру ко.ја је корачала тако еластично као да у кичицама има „Федере". Не далеко од ње скинуше ћебе Гладијатору. Крупни прекрасни, савршено правилни облици тога ждрепца са чудним сапима и необично кратким кичицама које беху над самим копитима, и нехотице прпвукоше на се пажњу Вронскога, Он хтеде прићи своме коњу, кад га заустави опет један познаник. — А, ево га и Карењин ! — рече му познаник — тражи своју жену, а она седн у сред трибине. Јесте је видели? — Не, нисам је "видео — одговори Вронски, и не окренувши се трибини где му познаник показиваше Ану, приђе свому коњу. Једва је Вронски разгледао седло а тркаче позваше иред комисију да ваде нумере. С озбиљним, строгим а ио неки и бледим лицем иође њих 17 официра пред трибину комисије и узеше нумере. Вронски је извадио нумеру 7. Зачу се „Јаши!« Осећајући да је он са својим друговима сада центар у који се стичу сви погледи, Вронски мпрно приђе своме коњу. Корд беше У славу трке обукао свој парацш костим, црн, до грла закопчан капут, крута огрлица на коју му се образи наслањаху, црн шешир и високе чизме са посувраћеним сарама. Он беше као и увек миан и тојанствен и сам је држао дизгине коњу пред којим је стајао. Фру-фру је дрхтала као у грозници. Из њених очију сипала