Otadžbina

302

АНА КАРЕЊИНА

је ватра косо на Вронскога који јој се примицао. Вронски завуче прст под колан. Фруфру се искоси још више и наКули уши. Инглез развуче усне као да се хтео насмешити што неко контролише његово седлање. — Јашите, мање ћете се узбуђивати! — Вронскн погледа још једном своје ткамичаро. Ол је знао да цх за време трке неће више видети. Двојица беху се већ упутпли месту са кога се полази. Гал>цин, један од опасних утакмичара и прпјатељ Вронсков оптрчава око свога коња који се не да узјахати. Један мали лајб-хусар у узапим јахачким панталонама галопира згуривши се, не би ли личио на Инглеза. Кнез Кузовлев седео је блед као мртвац на својој пунокрвној кобилп И1 Грабовске ергеле, а. један Инглез води му кобилу држећи је под сампм устима. Вронски и сви његовп друговп добро су знали огромно частољубље и слабе живце Кузовлевљеве. Онн су знали да се он свачега боји, да се боји јахати фронтовога коња, али сада када је страшно јахати онде где људи ломе вратот,е, где поред свнке препоне стоји по један лекар са милосрдном сестром и са санитетским колима — сада се решио и он да се утркује. Њихови се погледи сукобише и Вронски му намигну своје одобравање. Само једног такмаца, главнога, Махотина на Гладијатору није могао да угледа. — Не хитајте — говораше Корд Вронскоме — и запамтнте само ово: на препонама не заустављајте и не гопите силом, оставите јој да сваку препону савлада како опа за најбоље нађе. — Добро, добро — рече Вронски машивши се за дизгине. — Ако можете ви предводите трку, ако не можете не очајавајте до последњег тренутка, макар остали позади. ФруФру није успела ни да мрдне како #е Вронски гипким и силним покретом усео у седло, које је зашкрипело под њпм, Нашавши десном ногом стремен, он по обичају равнаше међу ирстима трензлу н дизгине, и Корд спусти руке. Као да не зна којом ће прво ногом да крочи, Фруфру стаде дуљити врат да извуче дуже дизгине па онда пође као да је на Федерима љуљкајући јахача на својој гппкој грбачи. Корд увећаним кораком иђаше за њпма. Узбуђена кобила покушавала је час на једну час на другу страну да извуче дизгин и Вронски се узалуд трудио и руком и гласом да је умирп, Они се већ приближаваху месту одакле ће се тркачп пустити. Многп такмичари беху пред њима, многи позади, кад Вронски на један пут зачу иза себе како некакав коњ галопира у блату, и у исти мах Махотин на свом белопутастом Глмдијатору обиђе га. Ма-