Otadžbina

306

ана. карењина

јући коњску главу према такту скока. Он је осећао да му бедевија троши посдедњу резерву снаге; не само што јој врат и плећа беху мокра, него и грива и глава, и са шиљатих ушију зној као грашак, а дисање кратко и оштро. Алн је он знао да ће она пмати још доста снаге за оно две стотине корачаји, које још ваља прећн. По томе колико се осећао ближе земљи , по особитој мекоћи покрета, Вронски је знао колико је бедевија убрзала. Јендек је прескочила, као да га није ни приметила ; прелетела је као тида, али у исти мах Вронски с уж^сом опази да је он сам учинио, ни сам не зна како, страшну неонростиву погрешку, да је не успевши да стигне покрет бедевнје, спустио се са свом тежином свога тела у седло. На један пут се ситуација измени, и он беше појмио да се нешто страшно догодило. Он још није имао када да се освести шта се догодило, а пред љеговим очима сенуше беле ноге Гладијаторове, и Махотин пројури мимо њега. Вронски једном ногом додириваше земљу, а њсгова бедевија се наваљиваше на ту ногу. Једва је успео да извуче своју ногу, а бедевија паде на једну страну тешко дишући и напрежући се да устане, батргала се пред његовим ногама као рањена тица. Онај ногрешни покрет, који беше учинио Вронскп када је свом тежином пао у седло, беше јој пребио грбачу. Ала он је то појмио тек много доцније. Оада је само видео да Махотин пројури а он као пијан стоји сам на блатавој непомичној земљи, а пред њим лежи задувана ФруФру пруживши према њему врат и гледајући га својим прекрасним очима. Још не схватајући шта се догодило он вуче за узде. Она се опет забатрга, увијаше се као риба , трескајући крилима седла, ослободи своје предње ноге, али не могући дићи трупа , одмах се опет свали на земљу. Оа наказаним од страсти лицем, блед, са задрхталом доњом вилицом, Вронски удари ногом бедевију у трбух и стаде опет вућн за дизгине. Али она се не миче, положила њушку на земљу, па само гледа свога госнодара својим речитим погледом. — Ааах! — рикну Вронски ухватпвши се за главу. —Ааах шта ја учиних! И проиграх победу, и то својом срамном, неопростивом кривицом, и убих моју несрећну милу бедевију! Ок шта сам учшшо! Народ, доктор и његов помоћник, Офццири његовог пука, све је то јурпло к њему. На своју иесрећу он осећаше да је здрав и читав. Бедевија беше сломила грбачу и одмах је решено да се убије. Вроиски није био у стању да одговара на питања, није могао да говори ни с ким. Он се окрете, и не подигнувши са земље капу, која му беше пала, оде са тркалишта ни сам не знајући куда.