Otadžbina

АНА КАРЕЊИНА

305

У ономе самом тренутку. када је Вронски помислио да би сад ваљало обићи Махотина, сама ФруФру, без икаквсг знака увећа своју брзину и стаде се примицати Махотину с оне стране, с које беше згодније, т. ј. на којој беше уже, које обележаваше стазу. Алп не пушта Махотин ужета. Вронски помисли да би могао обићн и са спољашње стране. Фруфру поравеа своја ознојена рамена са сапима Гладијаторовим. Донекле су трчали упоредо. Но пред препоном којој су прилазили, Вронски стаде да радп уздама и пред самом препоном обиђе Махотина. Он је у трку видео његово лице испрскано блатом. Чак му се учинило да се Махотин насмешио. Вронски је обишао Махотина , али га је осећао одмах иза себе и са свим је добро чуо иза својих леђа равномерни скок и још свеже рзање Гладијаторово. Две препоне, које сад беху на реду, лако прођоше, али Вронски чује све ближе скакање Гладијаторово. Он потера свога коња и с радошћу опази да је лако могао убрзати, и топот Гладијаторових копита остаде опет у пређашшем растојању. Вронски је предводио трку — како је сам желео и како му је Корд световао — и сада беше уверен да ће победити. Његово узбуђење, радост и нежност за Фруфру постајаху све веће. Хтео би да се осврне, али не сме , и за то се сад старао да се умири и да штеди снагу своје кобиле, да би имао резерву, коју је осећао у Гладијатору. Још једна, најтежа препона остајаше да се пређе; и ако и њу први пређе, онда је за цело победилац. Приближавао се Ирландској препони. И он и Фруфру издалека су је опазили; и за њу и за њ наста тренутак сумње. Он је опазио нерешивост по ушима свога коња и подиже бич, али у исти мах осетио је да му је сумња неоснована; коњ је сам знао шга треба. ФруФру наже , и тачно онако како је он мислио да треба , пропе се и одби се од земље тако силно , да је по самом закону лењивости материје прескочила далеко преко јендека, и одмах наставила трку по истоме темпу, не мењајући ни ногу, и без икаквог напрезања. — Браво Вронски! — зачу се из једне гомиле људи — он је знао да су то при.јатељи из његовог пука; иозпао је .Јашвинов глас, п ако њега није могао видети. — Ха, срце моје! — мислио је он о сзојој бедевији, али је уз то прислушкивао тпта бива иза шега. „Прескочио је с( , помислп, за тим када је опет чуо Гладијаторов скок. Још беше остао један јендек два аршина широк и напуњен водом. Он ту препону није више ни рачунао, али желећи да стигне не само први, него н далеко пре осталих, стаде веслати дизгинима , подижући и спуштаОТАЏБИНА ЕЊ. ХХ\1 св. 102. 20