Otadžbina

310

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

требао би бар да нас научи томе, да је само морално и материјално јака државица у стању, да најпре сакупи око себе, па за тим и да уједини све своје саплеменике. Каламљење се може извести само на добром и здравом стаблу. Међу тим ни то толико хваљено оружање Бугарске, које наши пријатељи и непријатељи тако ревносно иодржавају, не цвета баш тако сјајно, као што би се на први поглед могло узети, и као што га црта нарочито г. Бдин у истакнутој књижици. Без сваке сумње је претеривање, које не води никаквом циљу и које поништава и утицај добрих пишчевих мисли, кад он тврди онако од ока, да је »у сокове нашег јавног живота ушла старачка малаксалост, поред тога и трулеж, раздор, нерад, празно господовање, машинално бирократисање и партиско спекулисање.» Истина да наши унутрашњи раздори сметају много успеху опште, народне ствари. Али се тако исто мора признати и то да се за последњих двадесет година није никад тако и толико радило за општу ствар као у наше дане. Друго је питање: је ли тај рад довољан и са свим правилан или би га требало допунити н изменити, и то можда у велико. 0 томе се већ може и више и корнсније говорити и писати. А ту би на првом месту и до бољих ирилика ваљало истаћи жељу и подржавати захтев, да разни Фактори на том пољу раде саобразно и у споразуму један сдругим, да кроз рад појединаца, друштава и државе на том пољу пролази једна и иста нит, па да се ио могућству цео тај рад усредсреди у једној спремној и ствари оданој личиости или каквом одбору, који би дисао једним духом за општу српску ствар. И ако је умесно пишчево захтевање, да «народ за своју пацноналну ствар треба да има засебан апарат," ипак та засебност не треба да иде дотле, да тај (( апарат с( долази у супротност с државном целином, и то би требало да буде најмање у Орбији онда, кад смо сви ми тврдо уверени у неопходну потребност заједничког рада. »Влада не може стићи свуда, а особито тамо. где треба будити националну свест и тежњу за једннством. Она може много, али два пута више може, кад је помаже свестан народ.® То је све истина. Не само да поједина влада п не може стићи свуда, 8 но она то често к ао гаква и не сме, па чак кад и кад може бити принуђена, да, бар привидно, угушује такве постуике својих суграђана. За то су за такве послове постојала од како је света и века, а и данас постоје нарочита друштва, која бар у међународним односима пмају одрешеније руке, и с тога могу слободније и успешније да раде. Али као год што су деца саката »где је много бабица", тако све снаге, сву моћ и енергију за ову општу ствар треба усредсредити у једном друштву. Свака, па и најмања ијнајнеосетљивији поцепа-