Otadžbina

КЊИЖЕВНП ПРЕГЛЕД

313

не знам само кога је победио, кад му је противнички вођ продр'о, до најскровитијега места и зарооио оне, који се обично заробљавају, кад све пропадне — али на велико своје чудо не нађе ту никога и „у очајном стању — посрће." За тим се ииак брзо ирибере и оа својим војницима полазп у потеру за Роландом. То је и такав је чин III. Али од те потере види се да не би ништа, јер Јелена са осталим „богумилима" би одведена у Оребрницу. Ту, крај свију савета, наваљивања, претања и прекора Фра -Антунових, Роландових, Аниних и Маринових 1 ! — оста непоколебљива у својој новој вери и љубави према Љубену; оста у свем том стална и онда, кад јој разјарени отац — особито кад познаде по прстену на њеној руци, и она му признаде да је жена Љубенова — изрече казну, да ју одведу у тамницу. Па ни то бану, као зверу разјареному, не би доста, него узе кључ од тавнице, баци га у реку и заповеди, да се врата на тавницп камењем зазидају. »Од жеђи и од глади нек скапље безбожница! И тешко томе ко се усуди замолити, Да њојз милост дадем!....« (стр. 122.) Крај тога главнога у овом чпну, не могу муком прећи преко неких лепих дијалога, пуних нежне, дирљиве лирике »који нас опомињу да смо доиста у држави песниковој«, 2 ) на име, кад Ана (дојкрња) материнскп светује и разведрава љубављу занесену Јелену: Ана Остав'те црне мисли п то ће једном проћи, На свету зар имаде невоља сталних тако А да их срце младо и душа не преболе? Та и ја за све знадох, ал време и године Збрисаше бол и јаде, па сада живим мирно, Нншта ме не потреса; ходите са мном шћери, Под џбуном оних ружа одморићемо се мало. Јелена (расејано) Да, тамо, само тамо ! Где његов дух преми.ш у вечног творца леће И ја ћу одмор наћи. Крај њега све је мило, А овде тако пусто, па тако мрачно, хладно!

1 ) Марип је инквизитор.

2 ) Св. Вуловић о ј 'дном од наших већих песника.