Otadžbina

314

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

Ана Па ово цвеће гледте! Како је оборило мирисне круне своје ! Вндите, оно тужи за вама, владичице. 1 ) Та разберте се! — стр. 107. и.ш кад се она разговара са прстеном, који јој је Љубен послао, и ако може јоште бити питања. колико то одговара патаренским обичај има: (Јелена сама, гледа у прстен) Јелена. Прстен с' његове руке! 0, сретни колутићу ! Можеш ли икад више онако сретан битп. Ко некад, кад си био на руци мог .Бубена? Не, никад више, је ли? Злаћеним рубом твојим Његовог милог лица ти си се дотицао, Кад год би дивну главу на руке наслањао ; Тешко ти беше је ли, што си га оставио? Та он ће по нас доћи, не тужи мој прстене ! Весниче војна мога, док њега не загрлим, Теби ћу пољупцима причати тугу тешку, Оа које душа моја и срце љуто пати. (пољуби прстен) Истакавши толико оно, што сматрамо да је доиста лепо, а таквих звука може се јоште наћи у овој трагедији, казаћемо сад шта сматрамо да је слабо у овом чину. Можемо разумети љубав Јеленину према Љубену ; јер, као муња што севне у тренутку, тако и млађана срца осете љубав једно нрема другом, приону једно за друго тако, да ничега на свету нема, што би их могло раставити, па ако им се тада истакну несавладљиве сметње, и трагичан свршетак не изостаје. Љубав дакле Јеленину према Љубену можемо разумети, али од куд у ње онолико оданости према патаренској ') Ти нас стихови опомињу на ове из лепе песме Робињшсе А. Чубрано* вића, песника из XVI. в.: И све цвиће и травица У сужанству кад остасмо, Обрати се земљи ница, Кад ми грозно проплакасмо.