Otadžbina

320

КЊИЖЕВНН ПРЕГЛЕД

Везаном слогу , стиху, у драмата можемо се само радовати. Драмат је круна поезије, па је и право, да се прикаже у правом поетичном облику: стиху. Истина г. писац није се много мучио ни око тога: стихови су му дугачки, понајвише од четрнаест слогова, и без слика, а местимице неједнаким, краћим, стиховима покварен је ритам. Ну и то је боље, но драмат у прози. Чудновато је само, да се са онаком тенденцијом, у којој г. писац тако далеко тера, да и босанске патарене узима као ватрене поборнике „српске мисли," — не слаже прво обележје српскога јединства: сриски књижевни језик. У језику и правопису ове књиге има таких грешака, какве се не праштају ни српском гимназисти до IV. разреда. Ево доказа: видла, стр. 5. 9. 10. — видли, 8. оседло, 9. — примо (место: примио), 6. 20. — казо, 8. 9. дошо, 9. 15. — махо, обузо, 13. — позво, 26. — чуво, 32. — посеко, 61. — мого, 62. — ко оро (м. као орао), 8. — посо, 25.65. — искааете, 44, — спашен, 110. — маченосче, 6. 20. — исчупа, 125. — волете, 42. — приспеду, 61, — премамиле, 20. — његово срце већ је у араху сажежено, 18. — дал вас љуби (м. да ли и т. д.), — бил (м. би ли), — босанке и Босанку, 52. — и овака интерпункција: пресветли отац папа, дознаје тешким болом, 13. — Даље нећемо наводити, јер је и оволико доста. * Ј почетку смо се увери.ш о неоснованости замисли пишчеве, са историјскога гледишта; одмах за тим увиделн смо недостатке у унутрашњем склопу и изради ове трагедије; на нослетку истакосмо грешке у спољњем облику, језику. Па и ако не поричемо неке добре стране (поједина лепа лирична места, театрални еФекат неких сцена и патриотску тенденцију), ипак крај онолико недостатака и грешака, које су последица недовољнога рада и непажње, морамо се чудити, за што је г. писац похитао бар са штампањем овога дела. Августа 1890. г. у Београду. ЈА омчкмо ТД ванић