Otadžbina

322

ОДНОШАЈ СРБИЈЕ

остављао да се духови међусобно тару и распаљују. Дражећи се међусобно, ова су се два народа све више одвајала и један од другога удаљавала. Међу тим умре Али паша 1870. год. а његов последник Махмуд-паша, велики везир, по савету западних сила, пресече. султанским Ферманом, црквено питање потпуно по жељи Бугара, одвојивши црквену управу бугарску од грчке патријаршије и установивши бугарску егзархију. Познати Англоман ВеФик-еФендија, који је тада био члан отоманске владе. био је најактивније заузет за овакву расправу питања. По свој прилици морали су и Енглези мислити, да ће ово раздвојење ојачати порту по начелу: „с!тс1е е1; 1трега.» Грчки патријарх Цариградски хтео је да обори Ферман Портин са зивом васељенског сабора., но његова намера, и независно од своје непрактичности, не могне се ни са тога извршити, што Порта није хтела да одобри сазив сабора. Митрополит српски, позван (22. Октобра 1870) патријархом Цариградским да се изрази о поступку Портином, осуди самовољни акт њен као противуканоничан и опасан по цркву. У одговору своме (од 14. декембра 1870 г.) Митрополит српски изјављује патријарху васељенском, да је Порта могла бити позвана да одобри и потврди црквено решење, а да није могла сама решавати га без суделова.њ& цркве. И по томе њено решење нема, обавезне каноничне вредности за цркву. Црква се решењем Портиним излаже страховитој самовољи, одузимље јој се могућност, да опстане у једној земљи, где се мењају и појмови, и дела, и обзири; поткопава јој се темељ самосталности, на коме је тврдо етајала толико векова тако, да ће она постати оруђе за еваковрсне политике." Зле последице црквеног оцепљења бугарског од велике цркве већ су се показале на верозаконом пољу тиме, што је у солунској епархији бугарској католичка пропаганда већ успела. да и бугарског епископа и ве-