Otadžbina

ДАША ЂОНИЋ

329

да се проФесор разболео гха нема предавања, пли да се баш он сам не осећа понајбоље; али то би све било за први мах и шта онда, кад му отац дозна, за што му је Даша дошао у невреме кући! Поче још живље да прем мшља, међу тим се упути врбаку и Дунавцу. Ту крај обале, испод гранате врбе , прући се на траву и стаде мутним очима гледати у мутне таласе дунавске. Како би било да се удави ? Е, али онда је свему крај а такву казну не би му ни отац одредио; излемао би га. можда бп га и отерао, али убио га не би. Хм и Даша се насмеши, први пут после читавог сата. Да се удави, хм, али само ко бајаги, јер у ствари не би ни могао, пошто плива као шаран. Отац би чуо за несрећу чуо би и за узрок, жалио би, грдио би, плакао би, исовао би и њега и проФесоре, и кад би се Даша једног лепог дана оиет појавио у радионици, загрлио би га и — та да, а шта би друго и радио! — опростио му све, само кад је остао жив. Даша се поче лагано свлачити ; знао је, да му другови долазе свакн дан носле предавања амо да се купају. где који и са књигама. На обали ће онда наћи хаљине, дознаће да су Дашине, чекаће неко време, уплашиће се. отрчаће мајстор Ђонићу и казаће му све, баш све. Он ће пак препливати Дунавац, на острву се сакрити и после два дана вратити се кући те тако читаву ствар забашурити Даша се опет насмеши. Међу тим се свуче са свим, баш са свим, и поче полагано газити у воду. Боже мој I Како је до сад улазио у Дунав а како улази сад! Око њега другови дижу веселу грају, с.меју се, прекају се а он међ њима иајживљи, најнесташнији. А сад ? Ах ! И то све, што је разбио главу пекарском шегрту Јози ! Чудне ми параде, пекарски шегрт ! А за што му није дао земичку кад му је дужан две крајцаре? Морао се иотући с њиме. Шго је та „маленкост" прелила читаву путуњу Дашиних ирестуна — он их је звао невиним шалама — није ни узео у обзир; он је сваку