Otadžbina

332

ДАША ЂОНПЋ.

је нахранио и наситио комарце тамошње, сад навалише свежи, гладни и жедни а никад краја. Све нови и нови дошљаци. Као да је по острву пуко глас, да је ту комарцима божићни ручак, као да су насићени разаслали крилате телале. да зову своје санароднике, јер сад се даје набрати меда ! Иглица за иглицом пробадала је осетљиву и болну кожу Дашину; образи му беху надути, да није већ ништа ни видео. Но он је корачао одважно, запсивајући цео «црвен табак и календарски. Тако доспе до кућице стражареве, који ту чува скелу. Но чим се приближи, залаје груби глас некакве огромне псине. Даша иребледи и повуче се натраг. Али псето кад већ поче лајати, не хтеде ни стати, те измами стражфа из колибе. — Ако Бога знате, помозите ми, запишта Даша, цркнућу од врашких комараца. — А ко си ти? загунђа стражар. — Ђак, ком су лопови украли хаљине, те сам остао као од мајке рођен. — А који те ђаво тера амо! — Задрж'те кера ! — Неће, кад сам ја ту; али покажи се. Даша, као негда Одисије на Схерији, изађе из шипрага и прикаже се стражару, својој Навзици. Стражар му опсује најпре свеца па за тим се стаде смејати. — Хо мај, поче, ход амо! И ти баш го к'о ошурено прасе. Кајд' склони се. А ко си 1 — Па ја сам син мајстор Ћире Ђонића.... — Аха, знам те сад. А ко тебе да не зна! Него, уђи у Дунав, да се мало расхладиш, тамо нема комараца а ево ти мало крџака, да их развијаш с њушке. Даша учини све, што му стражар рече. Ували се у воду те се тако спасе од најжешћих злотвора својих а најнасртљивије одгони лулом. —■ Вода је добра за шклопце, рече стражар.