Otadžbina

ДАША ЂОНПЋ 333 — Тако мм је, као да сам се на ново родио, проћапка Даша из воде а уз камиш. — Па што мислиш онда? — Па кући. — Тако, какав си? — Да ми дате хаљине.... — А ја? Даћу ти овај дороц а на ноге притегни ове сгаре опанке. Али сутра да си ми послао целу опрему! — Хоћу, хоћу. Четврт сата доцније пребаци стражар Дашу на скели на лругу обалу. — Пошљи ми још пет крајцара, што сам те превез'о. А сад о милим Богом! И то још нисам доживео! Хо мај! У први мах, Бога ми, нисам знао, је л' дивљн човек ил' је мајмун. Баш је спадало ! Кад се стражар отиснуо од обале, поче Даша посматрати самог себе; при месечини је могао то. — К'о да сам с вешала пао, нрогунђа. Овај дороц... као коњско ћебе, опанци..,. два чамца; гологлав. голишав, бос. изуједан, отечен, мокар.,.. апостола му. баш сам заслужио, да ме се ко налема! Даша удари преко пашњака правцем торња ајмашке цркве. Што се већма ближио вароши, све је лакше корачао. Код вароши застане. Ако наиђу људи па га виде у тој ( ( униФорми и ! Познаће га, нема сумње, Салајка је већ пуна његовог самоубиства; о, постарали се ђаци, да се разнесе глас на све стране. Него се чуди, што му нема оца око Дунавца. За цело би чуо гласове, да их је било. Тај се канда није поплашио, што му нема сина, као да му није жао. што му Даша погибе тако млад! Какав је још хвали Бога, што су хаљине спасене. Па шта је онда учинко Даша? Од зла горе. Док је тако умствовао, нашао се пред очевом кућом . Да л' да уђе? Мора лупати, да му отворе врата. Пробудиће, оца а тај је овагда врло незгодан, кад га дигну иза сна. Да може бар матер пробудити, или старију се-