Otadžbina

V

ДАЛЈА ЂОНИЋ

339

колеге. Но читава та граја и халабука престаде на пречац, кад се на улнци показа мајстор-Ћира. Плашљивијн ђаци стругнуше одмах, а одважнији се тек полако одвукли и одгегали. У радионици пак настаде мргва тишина. Мајстор-Ћиру су знали сви а и то, да код љега нема пет на девет. Голема, снажна људа са засуканим рукавпма и с чекићем у руци — богме, добро га се и чувати! Месец дана издржао је већ Даша у новол «н>ложају" свом. Било му је тешко, баш тешко. Сваког другог дана морао је он да чисти радионицу а кад је није чистио, морао је на дугачкој обрамици носитп силне чпзме на пијацу и тамо одстојати, док му није дошла мати, сестра или отац Око десет сатп морао је чизме опет донети кући. То му беше најнесносније. Не, што би можда терет био тежак, већ што се сваки пут срео с ђацима и с професорима. Они су га жалили а и ругали му се; проФесори да како нису га ни гледали, Иајмучнији тренуци му беху, кад се нашао с пекарским шегртом Јозом, с оним, ком је разбио главу и који је дакле био иајближи узрок, што су га истерали из гимназије, што су га јели комарци и што је сад шегрт, «колега» Јозин. А Јоза је свагда употребио згоду, кад је таман Даша стењао под обрамицом. Шта му може сад?! Кад се Даша пак ослободио терета, Јозе нн од корова; дудуче, свира и нуди земичке свугде пре, само не близу уласка у Дунавску улицу, код Стратимировићеве куће, тамо, где стоје чизмари. У вече му беше тешко, управо оно доба. кад је легао. Као шегрт, морао се и он пентрати на (( други спрат", а то је на горњи кревет и тамо у сламњачи спавати, док се међу тим други калФа, Тима, шнрио и теглио по његовом кревету. И пре му не беше право, што је с «калФОм" у једној соби; али — само да је сад онако!