Otadžbina

338

ДАШЛ ЂОПИЋ

Даша шкрипне зубима и уђе у радионнцу. — Најмлађи шегра на долази последњи у веркштот: ко је то још Еидео! Тим речима поздрави га калфа Глиша а остали момци и шегрти развукоше само уста и не рекоше ништа; но Даша је ипак знао, шта мисле,. и већ хтеде коју да рекне, да га улазак очев не задржа од тог. Стегне вилнце и седе на једну празну столицу. — Овог узми на миндрос, рече мајстор-Ћира Глиши; предајем ти га. Буде л' уиоран, реци ми само. А сад на пос'о ! Глпша позове Дашу к себи и поче га обучавати и показивати му оно, што се већ показује чизмарским шегртима То је трајало неколико сата. Даша је гледао, шта Глиша ради и слушао, шта говори. Називе појединих алата знао је и тако, те је та «припремна и школа отпала. Било му тешко, врло тешко. 0, како би се сад добро владао; како не би дао ама ни најмањег повода, да се управитељ расрдп ; био би миран, послушан, шта више, и -вредан. Али сад је на жалост све доцкан. Говорили су му до душе и у гимназији и код куће да се поправи. отац богме и (( рукошшателно и .. . та шта нису радили! Но и они су криви. Зар су морали-баш сваку шалу узети озбиљно ? Ко је то видео ' Тако је Даша, куцкајући кожу о шан, премишљао, док га није из ненада разбудила вика и весело смејање. Он диже главу и спази кроз отворена врата на улици читаву гомилу ђака, доскорашњих колега. — «Та није се удавио!» — «Каз'о сам ја! и — «3ар тако, Дашо!" — «И ти оде у шустере!» — «Бар се не мораш бочити грчким језиком!« — <( Благо теби!» Даша се зацрвеиео од стида и једа; најрадије би чекић треснуо коме о главу али помисао, да ће му отац коју «приметиги» на то, задржа га и он само исплази језик на ђаке. Тај очајни чин разбукта весеље у ђака још већма и учини, да му се почеше смејатп и садашње