Otadžbina

даша ђоннћ

341

гов, спадало или битанга. Мати бн му помогла радо који пут, али није смела од мајстор-Ћире. А ко и сме! Једног дана седео је Даша у радионици , куцкао кожу и мислио на ђаковаше У један пут учуљи јши и попрвени : чуо је познати писак -Јозиног пекарског рога. Шта, помисли у себи, та тај долази и овамо, да ми пркоси ! И Даша поче се мигољити на столици и све већма дрхтати од љутине, што се Јозина звиж да Бка боље чула. У који мах Јо?а прође и можда нехотице у радионицу дудукну, у тај мах скочи Даша са столице, зграби шан и појури на улицу. Тренут:.к доцније зачују изненађени момци јаукање Јозино и грубе псовке Дашине. — „Оћетп да ми пркосиш, аиостола ти пекарског«Па нисам тео... и — «А кад идем на пијацу. Кад сам под обрамицом?« — «Па то је шала....» — «Шала? Даћу ја теби !" А између сваке реченице ћуш, фис , ајау! Кад је већ и самом Даши било доста, цакне Јозу Јо 1 п једаред ногом и врати се кући. Али има шта и видети! На вратима радионице стоји мајстор Ћира с кајишем у руцн и смешка се. Ах, тај смеј! Даши пређе хладна струја гтреко леђа,.,. — Не што см га лем о. већ што си оставио пос о, скитницо једна ! — Али кад мч пркоси.,,. — Одп само! — Ја боме нећу. Нпсам крив па нисам ни заслужио да ме тучеш. — Још ћеш ме ти учити .' Мајстор Ћира се није више смешкао, али мује на« брекла жила на челу. — Оди! рече промуклим гласом. — Нећу.... — Шта! И мајстор Ћира потрчи за Дашом; али Даша бсше лакши и бржи, те утече.