Otadžbina

,342

ДАША ЂОНИЂ

— Добро, рече мајстор Ћира сав задуван и стане; кад нећеш, немој ни долазити више. Пребићу ти и ноге и руке. Ниси ми више син ! — Таквог оца и не требам, довикне Даша и окрене се правцу, камо је одбегао Јоза. Види га на ћошку како се смеје. те бесно и бесомучно полети за њим. Али Јоза је умео боље бегати него постојати; као зец стругне низ улпце и Даша се заман напрезао да га стигне. На послетку напусти луду трку и упути се кућп. На по пута стане као укован — сети се, да кући више не може. Да оца сад и моли и преклиње, да га се по милом ћефу налема, било би узалуд. Отац б т л га можда једним ударом уцмекао , а то се Даши баш никако није свидело. Но шта ће сад?! Овако у кошуљн, у прљавим чакширама, с папучама на босим ногама. гологлав — куда је пристао ! Сети се, какав је био на острву и горко се насмеши Да дочека мрак па да запште од матере бар хаљине? 0, кад би га отац осетио. убио би га из пушке — И опет тај Јоза ! прогунђа у себи Тај је свему крив, а и отац је. Ја нисам дете да ме бије, као да сам марвинче. Не туку више ни у солдачији.... Даша застане за тренутак. Солдачија ?! Прекрасна мисао ! А шта ми друго и остаје? Сад је и тако доба кад долазе регрути. Идем да се јавим — то ће бити живот! И Даша заборави све јаде и невоље, развесели се, што не мора бити чизмар и што ће се опростити проклетог кајиша очиног. Убрза кораке и упутм св у чивутски сокак, у ону велику кућу, где су негда биле војничке канцеларије. Каплар дежурнп стаде мерити чудноватог госта од главе до пете, а кад му Даша рече, за што је дошао, одведе га ОФициру. Ту се Даша исповеди, исприча живот и прилике, и замоли да га приме. Официр пошље каплара мајстор Ћири, да се увери, је ли све тако. а кад се каплар после неког времена, врати п Дашину личност потврди, предаде му га на даље, војничко „васпитање."