Otadžbina

ИЗ САМАЧКОГ ЖИВОТА

На што ми труди и дани моји ? Зар да с очајем само другујем, И да, са тугом песама својих, И сретне једим и растужујем ? За ким ми срде одавпа жуди, За тога никад не могу поћи Сутра, чим зора рујна заруди, Њему ће свати весели доћи. Ја две године потајно жудим, Да ме он води кући и срећи Доста се пута с њега узбудих, Али не смедох никад изрећи. И он се сада са другом жени; Другој се мило, с осмехом, јав .Ба; Другој угађа, а тужној мени Само уздахе вечне оставља И још ме гоне, да с другим живим, За кога нема у срцу места С тебе, немајко, судбину кривим, Што ми у срцу радости неста ! За свој се пород једино бринеш, А спрам мене си вечито љута Гледаш ме само с врата да скинеш, Да ти се кћери уклоним с пута. А отац само у тебе гледа, Па слуша твоје клевете на ме; А мени никад за право не да, Као да иема милоште за ме Заман ти, оче, благо и двори ; Заман уза ме богаство спремаш ; Кад пушташ, да ме туга умори Кад према мени милости немаш! На што ми дари, што их припремам, На што лепота, што је подгаји', Кад се недрагом плачући спремам Када ме прате свуд уздисаји ? Овакав живот муке не вреди, Кад му бољитка и лека нема Умукни, срце, тој вечној беди Треба свршетак да се припрема! 11