Otadžbina

ИЗ САМАЧКОГ ЖИЕОТА

Устаде нагло, подиже очи, Па небо своје мисли пренесе, Па, са уздахом, у реку скочи, А вал је бурни у гроб однесе.

XXXVII Молба за премештај Огрејан сам сунцем људске славе Министар сам правде и наставе. Имам блага, имам прпјатеља, Имам дружбе, имам и весеља, Ал ми срце неће ништа више Најрадије на само уздише. Остао сам, к'о дрво у гори, Кад га време у сушик претвори : Нити тера листове ни гране Чека само да сикира мане. Још ми само једна жеља траје Да другима ублаж.чвам ва.је Читам молбе, па несретне тражим, Да их тешим, да им јаде блажим. И твом јаду, моја Јелиа драга, Никад внше неће бпти трага. Ох, сећам се оних мнлих данп, Кад си јоште била ие удана! Имала си очи црне, врапе, Чудном неком ватром оба-јане ; Има;а си лице бело, мило П1есн'ест ти је тек го-дина бпло Имала си мала, рујна, уста А коса ти беше дуга, густа. Као да је сада гледам пусту Виђ'о сам те често о распусту. Долажах ти увек с братом кући, Те уживах у те гледајући. И сад гледам у мислима на та Све ћу Јелка учинити за те! Твога јада неће више бити Одмах ћу тп молбу иснунити. Нисам суров, к'о твој отац сгари, Што за мене не хтеде да мари ; Нисам суров, к'о његове речи Моје срце јаде само лечи. * Знам, како је, када очај тишти ; Знам, како је, кад срце запишти; Знам, како је у јаду и беди, Кад те нико неће да погледи.