Otadžbina

52

МОЈЕ МИНИСТРОВАЊЕ

не помагаху. Ја побегох у моју собу и легох да спавам. Цело друштво за мном и — око мојега кревета доказиваше даље, да нема другог спаса, него «влада гвоздене руке«. Ја сам ћутао докле ме најзад не оставише на миру. Двојица из тога друштва, један либерал и један напредњак. обојица врло угледни људи у својим партијама, сада ми пишу ово. «Вредни В. «Мп теби не честитамо ту министарску столицу, за коју си ти поодавно дорастао био, већ честитамо себп, што је у наш програм гвоздене руке ушао и Др.В. па се чак са том руком и загрлио, а код печеног шарана уз чашу Неготинца ти нам сву ноћ онозицију тераше. Баш си мајстор ! Живео (овде руком напредњака додато «са друговима ") Твоји лични пријатељи (потииси). Ах ! они мисле да сам се ја онда претварао, да сам био «мајстор». Они не верују да сам ја онда из душе говорио, да и сада тако мислим! Наравно они не знају за «запете револвере».... Светковину и наше параде немам кад описивати. Оне су тако једнаке сваке године, да чак и уредник службених «Српских Новина» из године у годину штампа један извештај о њима, који је Бог зна код напнсан. Тако је у опис данашњега празника у службеним новинама казато, да је у Саборној цркви био и Њ. В. Краљ, и ако то није истина итд. Записаћу само да ми је Крал> приликом подворења после цркве обратио иажњу на један допис у Пештанском «Лојду». у коме се каже да је Краљ показао много великодушности, што је писца ссСливнице" узео за Министра. Ја потврдих да је то одиста врло великодушно.... Кад се у вече састадосмо код председника, он нам показа депешу Њенога Величанства Краљице, којом благодари за нашу синоћну честитку.