Otadžbina

МОЈЕ МИНИСТРОВАШЕ

51

неисцрпну снагу заложиш на добро звмље и круне, којима служиш". Друго писмо беше честитка од једног лекара чак у ФранкФурту на Мајни, са којим сам радио у једној болници за време Француско -немачког рата. Треће ме је писмо нодсетило на једну епизоду после српско-бугарског рата. Беше у Нишу за време примирија. Мој домаћин, који ми беше уступио своју најлепшу собу, спремио некаквог ванредног шарана за вечеру и позвао неколико наших заједничких пријате .Ба и другова (без разлике партија) да заједно вечерамо. Шаран је био врло папрен, а неготинско вино врло јако и врло нитко, те тако није чудо што смо скоро сву ноћ врло ватрено политизирали. Десило се да су сви напали на мене. Сви су они доказивали, да Србији нема другога спаса него „влада гвоздвне руке» и да у тој влади мора бити и — моја маленкост. Ја сам доказивао да је за владу гвоздене руке у Србији — сувише доцкан, да је просвећени деспотизам књаза Михаила једини могао извести Србију на правн нут, али пошто су превратни елементи насилно прекинули владавину књаза Михаила, пошто су либерали завели какву-такву уставност, пошто су напредњаци дали маси народној, да окуси нешто и од праве уставности, после свега тога — назад се више не може, сада се мор а напред. Онп су ми износили све познате разлоге, да је права уставност у земљи, која тек излази из натријархалног стања, прави апсурдум, јер у земљи, у којој нема ни толико образованих, а материјално независних, људи, колико треба за саму Народну Скуиштину. просто је детињарија помишљати на иравилну самоуправу итд. На то сам их ја подсетио на Факт, да су напредњаци, разочаранн дејством, које су постигли великим слободама, пробали да се врате назад, али да је та проба довела до буне у земљи, до једнога стања у коме се, кад је дошао бугарски рат, није смела пзвести сва војска на границу итд. Аја, никакви разлозп