Otadžbina

ИЗ КЊИГЕ УСПОМЕНА

Ал једне ноћи тамне, у бесу и помаму, Ко дивљи беси када с ужа,сом страшним јурну, Диже се холуј силно и муње у свом пламу Са треском грома тешког параху поноћ бурну. Хајдук је дома био. Под сводом мрачних стена, Помамне буре он је слушао мирно гласе, И хладним оком гледо холује п ужасе, Столетно храшће како чупају из корена. Од једном чудно плану — он зачу врисак јасно И урлек бесног вука ужасан где се хорп, Ко срну преплашену, у густој, мрачној гори, Хајдук је угледао девојче једно красно. Очајним вриском она бегаше иреплашена, Међ' џбуњем и стенама од вука да се скрије, А за њом, као стрела с тетиве опуштена, Разјарен вуче лети и страшним гласом вије. Уморна, малаксала, на земљу она паде, Очајним гласом јоште тражећи спаса свога, И у том часу виде под стеном како стаде Пред вуком разјпреним, хајдука силенога. Мишцама снажним он је дочепо неман бесну, А она дивљим гласом урлекну разјарена, Са жвала расклопљених крвава лети пена, А поглед уздивљали ко муња силно кресну. Мрачна се гора тресла. И урлек бесног вука, Силним је гласом својим раздиро ноћну таму, Канџама оштрим плећа кидаше у хајдука Шклоцајућ' оштрим зубма у бесу и помаму. Од једном хајдук клече и снажном својом руком За гушу шчепа вука и с њиме доле паде : Још једном вук се пропе и страшним гласом хукпу, А за тим пред хајдука у крви мртав паде. Хајдук је непомично над мртвим вуком стао, Погледом занешеним гледаше мому красну; Тај, који никад није за милост дивну знао, Занешен сад о њојзи сањаше као на сну. Хајдук Говори, ко си, шта ћеш, у овој мрачној гори, Где моја нога само сло.бодним кроком ходи ?