Otadžbina

37'

ЗА ЈДВОРА

579

нашег левог крила спрам Погледа, поред друма, па испод Укоченице, десно. па испод Зечијег поља, и даље Кадиној стијени пламћаху пушке муњевито, и чујаше се непрестани прасак њихов. Турци одговараху такође целом линијом. Ватра беше негде гушћа негде ређа. На Укоченици беше стожер ове ноћне бигке. Плотуни око ње с обе стране увеличаваху знатно величанственост призора. А рика топа са Црквишта, тресак гранате у Турски положај и дуготрајно: ура! ура ! ура ! чињаху представу недомашном. Јаглење опет пушака око Кадине стијене чујаше се у паузи као ехо огњишту са Укоченице. Да, све то гледаоцу дивно и велелепно изгледаше; али, ту се крв лијаше. Рањеници пролажаху друмом на Кушиће. Ми дођосмо на двојку путова под Укоченицом. Ту се задржасмо да се изближе оријентишемо. Наши сипаху густу плотунску ватру на Турски шавац и батерију. Турци плотунима одговарху ; одскачући куршуми зврктијаху низа страну и око нас, но без опасности е нас непријатељи не виђаху. Ништа не виђасмо друго сем светлуцања појединих пушака и пламтења плотунске ватре, пред нама, и са стране. Већ ништа не виђасмо, из низине, по Чемерници шта се ради. Ко је где, како стојимо ми, како Турци? Поуздано незнадосмо, но само нагађасмо. Само сигурно знађасмо да на Раскрсници имаше доста Турака, који на наше ура! ура! ура! које се и по Кушићима. од III класе оријаше; они одговараху са: „алах! алах! лИ-ла-лах!" Да би се склонили од случајних погодака, а и да би боље пратили ток борбе око Укоченице, подиђосмо под стрмен Укоченице где бијасмо брдом маскирани. Но шта је вајда? Нико не види нити познаје никога док му не приђе до пред очи и не проговори. И доиста: у ноћној борби војници раде што сами умеју.