Otadžbina

580

СА ЈАВОРА

Наиомена.. Тражећи старешине и разбирајући која је команда пред нама п око нас, разговараслш са војницима. Рањеници хучу и одводе их. Један глас викну: «Госиодин бригадиру!" „Јесте .1 и ви"? — Јесам, је си ли ти Аксентије? Ој, јесам, рањен сам; дајте ми овог друга да ме одведе на иревијаииште. „Добро нек те води но кажи ми у штасирањен". „Ружно сам рањен ах у мали трбух и — живот" Сиромах Аксентије, то беше десетар, ордонанс ужичког бригадира I кл. Од те је ране доцније у Ужицу и умро. Овде се сем осталих рани и др. Феодоров који је желео да пође против шанца са једном четом и дозвољено му је; рањен је у главу, но лака је рана била. Борба се продужаваше непрестано. Пушке праштаху целом бојном линијом са обе стране. Како и где стој која страна могаше се ценити само по вођи и гласу, Од времена на време наши викаху: ура ! ура ! ура !и од Укоченице па прихваћаху они у резерви иза двојке путова иа коси, и продужаваху остали редом до Кушићских шанчева, па се тек хораше дуготрајне «ура — —» ио свима шанчевима и батеријама Кушићским. Постоја мало па рикне топ с Црквишта, а оно се почне ; «Ура » од Кушића са шанчева и обратно заврши на Укоченици. Т^рци одговараху са „алах ил — алах» са Укоченице из шанца и батерије, нозади њих и са Раскрснице. И тако се ова внка ионављаше. Ми не могасмо да пратимо ток борбе испод Укоченице, где бесмо пришли ни колко пре, кад не бесмо подишли; а и обилазак од стране Турака није био искључен. Са тога вратимо се на друм. Врло тешко беше са рањеницима. Немогаше се распознати ко је како рањен. Они се суљаху испод шанца и батерије, и ми их даље шиљасмо чак на Кушиће да им се ране спрам видела привију, Пошто изиђосмо на друм, опет иста слика беше пред нама. Пушке светлуцаху десно и^лево на даље од