Otadžbina

' . ': ■ ' : ''■■ '.■■'■'. '■■■■■,.■ ■ п чке мисли самосталне краљевине имају права да подижу своје школе, да терају своје кривце, и да се забављају својим ситним парламентарнзмом, којн се раздражавашем уображених величина и унутратњим распрама показује као врло удесан дериватив од опаснијега лудила за величнном државном, која би моћним суседима јаче могла сметати Зар је чудо да тако о опстанку малих држава и о Балканском полуострву мисле они који се боре, договарају и погађају о сФери интереса у дивлзој АФрици, непрестано толико удал>еној по средствима комуникације !! Ко има очи, иска види ! Је ли, дакле, паметно очекивати наше ослобођење и уједињење од другога? И може ли нас ујединити други ако ми не лчинимо што треба за то ? И ако не треба сметнути с ума да ми себе с Немачком и Пталијом можемо поредити само по једнакости тежња . а да се у погледу народне снаге, просвете, књижевности и богатства (све средстава којнма се уједињење постизава) не можемо с тим земљама ни из далека поредити — ма да се то у нас често чини — ваља знати, да су Немачка и Италија саме својом снагом извршиле своје уједишење, и да им га други нису ни наметнули . ни извршили, ни одбранили, и ако су им донекле помагали. Ми смо мало час показали. како досадашњи развитак националне политике малих балканских држава иде управо скроз против ономе, чему би требало. Говорећи свп о ослобођењу и уједињењу, и имајући данас око себе два противна царства Турску чије би европске земље требало да се међу нама иоделе, и Аустро-Угарску, која се окупацијом Босне и Херцеговине у овом питању напоредо с Турском ставила — ми радимо тако, као да хоћемо да их на њиховим местима одржимо и оснажимо. а не да их потиснемо. Главни су узрок томе наше илитко гледање и наше међусобне несугласице. Мн не само да се не обзиремо на целину наше потребе и нашег питања , не само да ОУАЏБИНА КН>. ХХТ1 св. 104. У}-;