Otadžbina

608

ГРЧКЕ МИС.1И

студију и размишљање — могао би гладити брке и смешећи се радити даље на свом опстанку. Шта нови претенденти мисле, нека погађа читалац. Једно има што баца електрично осветљење на стварни карактер данашњег стања питања балканскога. То је најновији заплет о престолу бугарском и о промени која је у последње време настала у правцу нолитичком у Србији. Један део Европе жали, а други се радује тим променама, али нико већ и не помиње ни ослобођење народа балканских, ни уједињење, а ни решење балканског питања. И једни и други, истпна, говоре да хоће да заштите самосталан национални развитак балканскпх држава. Али кад би то било потпуна истина , нити би било разлога да се Аустро-Угарска (са својпм савезницима) љути на „руски" правац у Београду, а топи од милина што се тако држи антируска Стамбуловљева политика у Бугарској, нити би опет бчло разлога да се Русија тако љути на Стамбулова и његове присталице. Онака основица у ствари би коначно искључивала ону практичну политику, која се даиас води и у руској п у средње-европској штамаи. Нити, дакле, један нити други велики протектор озбиљно мисли на самосталност, ослобођење и уједињење, нити га за то срце боли. Све што се у том смислу говори, само је за публику и за мамац; у ствари се води борба око уплива и око сфере интереса. И они који мисле, да је данас још некоме у памети начело народностп , о ком се говорило пре тридесет година, треба да упамте, д;>. је тај покрет после уједињења Италије и Немачке предат историји и архивама. У данашњем времену брзих комуникација и смањених простора, некадашње велике државе почеле су изгледати малене, а некадашње осредње и мале, особито ако им геограФски одвојсн положај самосталност не даје, изазвале су политику сфере интереса, која путем трговачке и економне политике тражи увећање свога уплива. Данас се мисли да је доста , ако мале назови-