Otadžbina

ГРЧКЕ МИС.1П

Баш у време нашега рата с Бугарима. 21 Новембра 1885. држао је грчки писац Д. Викелас у клубу Сен-Симон у Паризу предавање <( о улози и о тежњама Грчке у источном питању 1 ." У врло занимљивом и пупом дубоке историјске студије предаватћу писац прво усгаје против византинизма у грчкој политици, и моли слушаоце да добро двоје царство византијско и народ грчки једно од другога. Царсгво византијско, које се све до пада свога није нп хтело зватп царством грчким, иего царством рпмским, по традицијп постања свога, пало јо с освојењем Царпграда; народ грчки почиње свој пацпонални живот управо од те катастроФе. Грчки устанак (од 1821) није ускрснуће ндеје византијеке, него пробуђење јелинизма (грчке народне идеје). н Ово двојење јелинизма и византијске традиције није се извршило нити од један пут. нити пачином одсечннм и разговегним. Оно је ишло сиоро и природним током, п друкчпје пије ни могло ићи. Царство је римско пустило било дубоко корење на земљишту грчком; оно се и по језику и по образованости погрчило, а хришћанска је вера учврстила јединство међу државом и међу народом Чим је царство ударило назад, још пре пего што је иао Цариград, јелинизам се почео мало по мало отиматп од римских пеза. Али се впзантијска традиција упорно чувала у цркви и после пропастн царства. Још и нод турским господетвом црква је сачувала и нешто старе државне власти, која је била оборена, али није уништена. Још се она молила Богу «да дарује победу царевима против варвара". Али у припремн устанка избијају на видпк старе чисто националне усиомене Атпњана п Спартанаца. Образовање нове грчке државе у садашњој краљевини одваја националну идеју јелинизма од свега византијског. Престоница Атина представља ов;>ј новп правац, докле је престоница Цариград, варош која је и Г^е го1е е4 1ез абр1гаЈ;10П8 (1е 1а бгесе (1ап8 !а ^иебНоп сГ Опеп* Раг В. Вјкекз. РагЈв. Ли сегс1е 8а1п1 81топ, 1885. ОТАЏБИНА КН>. XXVI св. К'4 40