Otadžbina

4

ТЕШКИ ДАНИ

Док се ово свршавало с поља, изнутра су механичари прегледали махину ; крпили су, и мазали ваздан, а кад смо се у вече прикупили на обед. инџињер јави, да је тасћта ргоп1:а ! Ја сам очекивао, да ћемо те ноћи још остати у луци, да се народ мало поодмори од трудна рада, и с тога ме изненади заповест командантова, да ложачи отпочну евој посао. И одиста видех за мало, како се задими црн оџак нКалипсин", и у махини поче све јаче да се чује оно прштање и брујање, кад се у њојзи почне пара да прикупља. Кад је почела ноћ да пада, брод је већ окретао леђа Јемену, и на нашу велику жалост унравио свој кл>ун правце југу. Тога вечера, разуме се, није било шале на мосту, као обично ; сваки је ћутао. а нико није покушавао да прекине то ћутање, јер сваки беше заузет својим мислима. Кад сам у легању запитао капетана, што није до сутра остао у Јемену, он ми рече : — Која вајда трошити вријеме — ја и тако не бих могао сву ноћ спавати, а и други не би. Овако има сваки окупацион. па се јад заборави. Имао је право. Ја сам једини на броду сад био без (( окупациона», иа сам се преметао сву драгу ноћ, не могав очију да сведем. Навалише неке мисли, сам не знам од куд, док се нису толико наројиле, да ми се чињаше као да сам у некој вреви. Чини ми се да су ми те ноћи моји познаници и живи и мртви учинили своју посету. Пред зору једва се умирих, али сам тада пао у неки летаргичан сан, и нисам дуго могао из јутра да се разаберем. Кад сам чуо где звецкају тањири у салону, дигао сам се и погледао на часовник — било је 9 сахати већ превалило. На моме сахату који је показивао време на дому, било је шест и по. На доручку се продужило синоћње ћутање — нигда још нисам имао на мору суморнијег .дана од овог. И највећу невољу на мору, мрнари умеју шалом да зачине;