Otadžbina

82

ЗАР ТО — ЛУДИЛО

Матијас. А Гонзало, шта ли је с њим? Аеандро. Ко ће то знати, где је свуда баврљао, и шта је сбј радио, одкад је из куће изишао? Али говоримо искрено, држите ли ви, да има наде и да се он може излечити? Матијас. Од сваких природних живчаних болести, можемо се свачега бојати, али и свему надати. Може време.... а може и криза.... Леандро. Јелте, Анђелу мора да савест јако гризе? Паулина. Дон Леандре! Аеандро. Не бојте се, не иде. У осталом ја је не оптужујем. Сирота Анђело! Матијас. Јако је жалим. Леандро. Сви је жалимо. Мрзи кривицу, алн имај саучешћа према кривцу! То мислим, да је морао неко казати. Паулина. Да, хиљаду пута ! Леандро. С тога кажем и ја то исто. Паулин а. Анђела је најневинија жртва; ја бих се смела за то опкладити. Матијас. Да је жртва, у томе се сви слажемо, али што се тпче најневиније, ту сте се мало пребацили. Леандро. Са упоредним прндевима, то увек бива. Паулина. Зла коб је гони.... а не њена кривица! 0 кад би Гонзало знао! Леандро. Ах, Гонзало! Ако овај дође к себи, њему предстоји само једнаЈдужност, али та не треба шеврдања. Глас народа тражи, да се он бије с Енриком и да се разведе од Анђеле. То је жалосно, али ту нема друга леки. Или ће се поштовати друштвени закони или неће! Ако овај случај не даје повода двобоју и разводу ја не знам, на што су онда двобоји и разводи!. Видећемо. Паулина. И ви држите, да ће два мача или два ииштоља да . исправе све ? Леандро. То не велим, јер знам да се њима могу често да богаље само неки врло важни удови тела. Није ли тако? Матијас. Тако је. Леандро. Али двобојем је очувана спољашност. Матијас. Наравно, он би морао имати двобој кад оздрави. Но ко зна, шта још може да наступи. Гонзалу може још да позли. Леандро. Савршено тако, с тога не треба да се удалимо из ове куће, (Д. Матијасу) а нарочито ви. Да, господине, ви треба да останете ; јер кад лекар није за случајеве скопчане с опасношћу живота, на што јс онда? Матијас. Било у случајевима, да болесници оздраве, или издану, наше је да вршимо савесно своју дужност.