Otadžbina

ЗАР ТО — 1УДИЛО 91 Енр. Тражах дакле за њега бескрајну срећу, а за себе неизмерну мржњу. У тој жудњи сустизаху се глас моје савести са мојим очајањем. Са тих жудња узвикујем често, луђе и помамније него и Гонзало сам: »за чим жуђах испунило се! Никад, никад више неће Анђела моћи помишљати на шега, а да се и мене не сећа! Њена мржња према мени, већа је од љубави према њему! Победих га, јер је мржња велики освајач, несита хала, и вечитија од љубави!...." Анђ. Чујете ли га ? Анз. Ћути! А за што се усуђујете, да ми то све кажете? Енр. Прво с тога, што сам дужа-н да дам Анђели , у колико је то могуће. неку накнаду; после с тога, што тиме отпочиње моје пожртвовање и моја казна, а поглавито с тога, што се у мом пожртвовању.... ја то називам пожртвовањем, и ако знам, да се ви томе противите.... што се при мом пожртвовању пробуђују у мени неке наде.... Анђ. Зар баш наде ? Анз. И ви имате још каквих нада? Енр. Оне никад не гину! Да, ја их гајим, с тога бисте се и ви, Анђело, могли надати.... Ја се надам, да ћу тиме умирити своју грижу савести; надам се, да нећу морати више видети Гонзала !..,. А кад буде прешла ова опасност. у којој лебдите, и ви будете мирни и без претеривања. неизбежног у часовима раздражености, упоредили оно што учиних у тренутку лудила, са оним што чиним и што ћу учинити при чистој, непомућеној свести, надам се, Анђело, надам се, дон Анзелмо, да ће се пробудити у вашој доброј, племенитој души, нећу да кажем наклоност и опроштај, али нешто што није тако свирепо, тако ужасно, као што су равнодушност, одвратност и презирање, које вам уливам у овом часу.... Зар ви мислите да ја ништа не трпим?..., Кад Анђела, која је невина, толико трпи, како не бих ја, као кривац, трпео много влшо? Анђ. (Анзелму). Не верујте му, он се претвара! Сад се претвара да се каје, и :ао што се пре претварао , да је веран ... Преваром и притворством спловао је тело лажју и притворном смерношћу, хоће сад да похара душу Анз. (Анђелиј. Доста већ!.... Испијмо на искап горку чашу!,... Не питај га више, него говори ти сама!.... Анђ. Оче мој, Гонзалово лудило није лудило, него сушта стварност! Његову срамоту.... признајем је! Ако га моје признање и моја исповест могу спасти, ево, признајем, оче мој, да је он осрамоћен !.... Анз. Размисли добро шта кажеш !.... Тиче се, истина, његовог спаса, али и твој живот о кончићу виси !.. .