Otadžbina

ЗАР ТО — ЛУДИЛО

ли кривице онде, где нема воље, где разум обуставља свој рад, где свест спава мртвим сном и где је и живот мртав ? Анз. Шта кажеш? Шта рече?.... Шта чух!.... Не, не, не чух нашта! Ви?!.... Али, да није који други то ?!.... Боже, или је то све истина, или је Гонзалова лудост прешла и на ову сироту жену!...Небо, и она је луда!.... Енр. Погледајте ме, зар вас моје стрпљење, моја преданост, моја скрушеност не уверавају, да је истину говорила? Лнз. Нејасан ми је смисао пола речи!.... Енр. Зар бих ја био тако понизан и стрпљив, да се не осећам крив, и да не стрепим? Анз. Дакле је истина!.... Повтори још једном, јесте или није?! Енр. Онда свршите једном са распламћивањем вашег гњеза : јесте, истина је! Анз. (залети ое на Енрика и зграби га за раме), Ах ! Анђ. Оче! (Тек што није пала у несвеот). Анз. Ах, ниткове, преваром и издајством снловао си ову жену!.... О, сад те нмам у својим рукама !.... Енр. Само брзо, дон Анзелмо ! Анђ. Боже мој, Боже мој!.... Немој оче, смилуј се! Енр. Погледајте Анђелу, тек што се није стропоштала на земљу! Ја јој не могу притећи, ја не смем да додирнем ову жену.... Анз. (пушта Енрика). Анђело ! Анђ. (дон Анзелму, који јој прилази^. Немојте ме ни ви дирнути!.... Беспрекорнч поштењаци, као што сте ви, треба да избегавају сваки додир са осрамоћеном женом, као што сам ја! (Мала почивка, Анђела и Анзелмо погледају ое како им инспирација диктира). Анз. Али отац може да загрли и заштити своју кћер! Анђ. Јаој, оче мој! Анз. (загрљени . Анђело, онога пустих, само да те придржим ; али сад већ неће више дуго чекати! Анђ. Не, преклињем те, немој! Пустн га нек се уклони, па да га наше очи више не виде ! Анз. Није могуће ! Енр. Потчињавам се свему што будете решили. Изићи ћу да се више никад "не вратим, или ћу остатн да нсплатим свој дуг.... Анз. А ја решавам да останете! ... Ви би и да бегате? Дивота Бога ми! Обешчастили сте једну жену; задали сте смртну рану најбољем другу; окаљали сте за навек чпсто име једне породице, па бисте јо.п хтели да нам замажете очи вашим: „признајем као витез, своју погрешку, кајем се и смерно молим за извињење, јер тако је ред код образованих људи"; па да се извучете само са ва-