Otadžbina

ЗАР ТО ЛУДИ.10

Анђ. (оће да пође за њим). Оче! Енр. (прилази јој и задржи је тихим гласом). Не бојте се, госиођо ; живот овога старца није у опасности ! Анђ. (покрије лице и пада на софу), Исусе, Боже, Боже мој ! Енр. (на страну, усхићен). Ах, најзад, као да почиње уздати се у мене! Анз. Гонзало, дођи, дођи брзо! VI СЦЕНА Пређашњи и Гонзало с десна Гонз. Ко ме зове ? Анз. Ја. Гонз. Да се разговарамо, је ли?..,. Сви би хтели да говоре са мном!,... Људи, нсје сретох на путу, и они што ме шћаху да уморе њиховом љубазношћу.... па садити!.... Зашто? Одкуд ова зебња?....ТТТта мислите да бих имао да вам кажем, кад немам шта да кажем; кад нећу да вам ишта кажем? Анз. Није због тога.... Звао сам те да останеш овде са Анђелом. Гонз. А ти ? Анз. Ја идем са Енриком.... Гонз. С Енриком?.... Зашто? (на ухо) Оћете ли да пронађете заједнички тајну мог лудила ?...' За то ли идете заједно?.... Анз. Да, зато ! Гонз. Онда идите, идите одмах!.... Ја сам на препреден начин сазнао од доктора и Леандра, неки мали део истине, али је и они не знаду целу !,... Анз. Дакле, причекај нас овде. Гонз. Причекаћу вас. Анз. (на страну Гонзалу), Дај ми руку ! Оди да те загрлим! Позајми ми твоју снагу, и за један тренутак само твоју чилу младост и твоју снажну десницу, а ја ћу ти за њих дати остатак мог живота! Гонз. Све што имам , твоје је, и моја снага и моја младост ! Зар М11 их ти не даде?.. . Ја не одричем никад дугове по крви! Анз. Ни ја!.... (Енрику). Ајдмо ! Енр. (на страну Гонзалу). Збогом, Гонзало!... Дај ми руку!.... Нек овај стисак сатре у мени сву снагу и убије сваку помисао на спас!.... Ајдмо сад ! Ана. А сад, ако има на небу правде, Боже мој, пошљи ми је!Енрико чекај нас! (Излазе н>их двоје на десно).