Otadžbina

ДА.ША ЂОНИЋ

7

— Та , и јесте и није. — Говорите само, примети велики бележник. — Ту петицу би' уступио господину порезнику, да купи нову чизму од Филца. Градоначеонику се чело намршти и ако му се уста развукоше; велики бележник пак смејао се на сва уста. — Одмах сам мислио, рече кроз смеј, — То јевашаприватнаствар, примети градоначеоник. — А како би' то удесио? запитаће Даша. — Још да вам и то кажем! рече градоначеоник. — Казаћу вам ја, прихвати бележник; напишите на квити, да се ваша плата изда порезнику на ову и ову цел, пошто сте га оштетили. — А како ћу то написати? — Дођите у моју канцеларију, рече бележник жовијално; и тако остајете забележени у усменој кроници нашег магистрата. — А сад, господо, канда могу ићи. Извиниге, што сам вас узнемирио. — С Богом, рече градоначеоник; али пазите мало на себе. Од вас би могло што бити, само да нисте пардон! — тако велико спадало.... Даша се насмеши, поклони и пође за великим бележником. Кад је тамо све удесио рече му још бележник; — Господине, ако будете у каквој невољи, обратите се на мене; што могу, учинићу. Узбуђен прихвати Даша бележникову руку, опрости се по ново и оде; на вратима чује, како бележник прошапта за себе: «Ет §еша1ег КегГ' Даша се насмеши. Кад беше на улици, застаде малко и поче премишљати : шта ће и како ће? У то га лупи неко по рамену* Даша се окрене и види са свим непознато лице. — Оиростите, рече странац; сад сам баш чуо за вашу лакрдију с Трепавицом па ми се допала, да већ не мож' бити друкче. Вас су, да како, отпустили? — Да како, одговори Даша.