Otadžbina

104

ГОРЊИ дом СРВИЈЕ

су исцрггени, да се ту, нарочито после Митврмнјера и Бернера, нема шта више ни додаваги ни одузимати. Па кад то важи о смртној казни у опште, онда то још већма мора важити о смртној казни за политичке кривипе, због особене природе и карактера тих кривица. Да смртна казна за политичке кривице не треба да постоји, то данас не мисле само неки претерани и ексцентрични умови, него то мисле веома озбиљни и умерени научници и државници који веома смишљено и смотрено суде. Да је то тако, ја ћу као најубедљмвији нример навести само нознатога Францускога државника Гизо- а. Откад је Гизо нанисао свој изврсни спис «0 смртној казни при политичким кривпцама>» (Бе 1а реше с1е тог1: еп таИеге ро1Шс{ие 1821) од то доба је на све стране овладало мишљење, да смртну казну треба безусловно укинути за политичке кривице. И одиста смртна казна нарочито при политичким кривицама нити је ираведна. ни и^елисходна. Смртна је казна пре свега казна т. н. а исолутне природе, јер у ње нема оне потребне растегљивости и дељивости, која допушта различно одмеравање, смањивање или увећавање према ступњу кравице, као што то може да буде при робији. затвору, новчаној казнп и т. д. А каква је природа иолитичких кривица? Њихова је природа променљпва као што су нроменљиви државпи стројеви и устави; она се дакло мења по месту. времену и према разним погледима у разних народа Исте политичке тежње, које се под владом једног држ. Устава, казне као велеиздаја, налазе под владом некога другога устава највеће одобравање и иризнање. Са тим политичким кривицама стоји дакле друкчије ствар, но са простим злочинима; убијство, паљевина, крађа свуда се, у сва времена и код свих народа сматрају и казне као злочини, ту нема различнога схватања ни различне оцене. као што је има код политичких кривица. У потврду томе могу се навести многи и многи примери из старијега и данашњега доба. Тако н. пр. Знамо да су се у дваде-