Otadžbina

118

КРИВИЧНА ДЕЛА

и законодавац имали особеног мишлења о пљењењу. а особеног о крађи и разбојништву. Гусар или тат, који није дошао из туђе земље, тај пе пљени већ краде или гуси. Разуме се да се са ухваћенпм гусаром подједнако поступало без обзира да ли је он дошо из туђе земље или је гусар из царевине, али нам речи употребљене у закону расветљују разлпку у тадањем правном схватању крађе, разбојништва (гусе) и пљењења. Куповппа крадене или гушене ствари оцењивана је друкче од куповине уплењене ствари. Законик цара Душана о овоме прописује : „Што ко купи од пљепа из туђе земље што буде пљењено, по царевој земљи да јест вољан купити од тога пљена колико у туђој земљи. Ако ли га ко потвори говорећи : оно је моје, да га оправи порота по закону, а не му ни тат, ни проводачија, ни весник, тако да си га има како своје". Ово према данашњем правном схватању треба да значи : ,, Од пљена упљењеног у туђој земљи мзже сваки купити колико хоће. Ако ли би онај први сопственик тужио такога купца, порота ће га по закону прогласпти за невиног, јер је он упљењену ствар купио у туђој земљи, па се не може сматрати ни за крадљивца, ни за саучесника ии за зналца злог дела. Да је првобитни појам српских племена о некажњивостн пљењења у неколико ограничен у државном жпвоту, доказује нам пропис Душановог зако.шка, којим се пљенење дозвољава само у ратно време, а по нарочитим прлвилима. У законику се вели: «А што ко нађе у туђог зем ви на војсци, да узме и иоси пред цара и вороду«. Отара је српска држава у времену царевине миого полагала на осигурање опште безбедности, много више но што то данашње државе чине. У оно време држава је хтелада одржи потпуну имовну безбедност, па ако је коме крађом или разбојништвом учињена каква штета, одговорност за накпаду падала је или на чиновништво или на местно или околно становништво. Одвише строге у млого прилика свпрепе казне које налазимо у Душановом закону доказују нам тежњу државну, да се васпоетави што потпунија безбедност у земљи. Држава није могла ни са строгим казнама спречити крађе и разбојништва, па је за то прибегавала мпого практпчнијем средству, а то беше увођење одговорности чиновништва и становника оне околине, где се крађа или разбојннштво догодпло. Тиме је у исто време ујемчена општа безбедност, што је за трговачки саобраћај од претежног значаја. Ово нам доказују прописи Душановог законика : »И где се налазе жупе са измешаним селпма црквеним, царским или влостеоским, ако над том жупом нема једног господара, већ кеФалија и царске судије које је поставило царство ми, оида