Otadžbina

124

КРИВИЧНА ДЕЛА

код Павла сат па када доцније дође да га узме, Павле га је присвојио и пориче да је сат код њега заборављен. бб) Ако је присвајање извршило неко треће лпце онда не постоји утаја, већ крађа. Н. пр. Петар заборавио је код Павла сат али је Јанко спазио сат па га узо и однео на онакав недозвољени начин, којим се крађа извршује. Или да узмемо други пример : Петар изгуби у каФани дукат, Павле га нађе и присвоји — ту постоји утаја ; Петар заборави свој капут у каФани, али га кафеџија узо и сакрио — и ту постоји утаја ; али ако је тај капут неко треће лице однело, онда се дело квалификује као крађа. 2. Присвајање мора бити иротииравно. Ако је учинилац из туђе државине присвојио своју ствар, која му по праву припада, тада не може бити крађе и ако се томе држаоц противио. У овом случају може да постоји самовлашће, а никако крађа. Овде нам се намеће питање, како ће се дело сматрати, ако н. пр. Петар као сопственик приетаје да Павле узме ствар од Марка као држаоца, али Марко на то не пристаје и за то је Павле крадом присвоји ? У овом случају нарушена је само државина, а не у исто време и својина и за то не постоји крађа. А ако Петар као сопственик не пристаје, да Павле узме од Марка као држаоца неку ствар, али Марко пристаЈе на то и Павле ствар присвоји, онда је нарушена само својина, а не и притежање, па се дело такође не може сматрати за крађу. У првом случају може бити самовлашћа. а у другом постоји утаја, при којој је Марко главни кривац, а Павле може бити саучесник ако је знао да сопственик не пристаје на присвајање. 3. Присвајање ствари мора се извршити брз иримене силе према неком лицу. Ако се при томе употреби сила према нечијој личности, онда се крађа претвара у друго кривично дедо. 4. Зла намера ири крађи уирављена је на то, да учинилац ирисвојену ствар подвргне у толико својој власти, да са њом може ао вољи расиолагати: дакле да ирибави или себи или другоме некоме моментано увеличање имовине. Крајња цељ зашто је присвајање учињено, не може се узети у обзир. Да ли се учинилац хтео крађом да обогати, или је хтео њоме некоме да учини добра, то не може да утиче на појам крађе. При свакој крађи поетоји с једне стране штећење туђег иметка, а с друге стране ма колико кори стољубље, које не ишчезава потпуно ни онда, када је учинилац украдену ствар поклонио на неке добротворне цели, или је њу после крађе поништио ; јер и ако се његово користољубље не распрости] е на непосредно умножавање свог иметка, оно сс опажа у оном Факту, што крадљивац чини такав издатак помоћу моментано увећаног свог иметка, који иначе из своје имовине или не би могао