Otadžbina

2

ДА.ША ЂОНИЋ

леву чизму и облачи ону од Филца. Преко Дашиног лица прелети лак облак; но мирно је наставио своје посматрање и видео, како порезник гунђајући хода горе-доле по свом «кавезу", док најзад не стаде за свој сто-наслањач и не упусти се у пискараше и рачунање. Стајао је мирно и непомично добро по сата, док у једаред не диже главу као опарен : осетио је дим од дувана и видео, како Даша Мирно пуши. — А шта вам рекох млади господине, осече се на Дашу; то је безобразлук. — Молим, господине, пуше и у другим канцеларијама, одговори Даша. — Таки да сте бацили цигарету! — Ја богме нећу. — Шта ?! Н порезник се отргне од стола, но у мало, што не паде. Преко Дашиног лица прелети гушћи облак, али он остаде миран. — До сто ђавола, шта је ово? цикну порезник и ухвати се за сто. И поново хтеде с места, али леву ногу не могаше дићи баш никако. Поче се дерати као бесомучан, док не дотрчаше сви чиновници и не опколише га. — На поље! На поље! Ту су новци ! — викао је порезник а непрестано се мучио да подигне леву ногу, која као да је прирасла за патос. — Опсена, прамети један. — Извуците ногу из чизме, рече други. — Оставите и ногу тамо, спасите само трбух, дода трећи. — До врага сви. Ко је то учинио? Порезник сав запурен од напора и једа стаде зверати око себе, док не спази, како се Дашине очи светлуцају и стакле. — Ви сте тај, викне на њега. држећи се непрестано за сто и мучећи се, да бар извуче ногу.