Otadžbina

540

II Е Н А Ч И Ц Л

дима, везнвала на плећима и као мрежа. падала је до пода у дугим ројтама. Виконде ју је гутао погледнма. «Да лепе жене '" промрм.ва он. «Не претерују ни они, што је презиру. нп они. што јој се диве." КаФана као да је била ђаволска гозба. У звецн тањира, чаша и кашика разговаралп су се, смејалп и викали људи с краја на крај. На један пут се зачу пљесак руку, људи и жене новикаше : «Мир! Мир !" п сви окретоше главу ка трибини. Марија дел Алкор певала је више песама, алп све беху врло тужне. Слушајући их, Виконде осети неки тајанствени немир. Овај глас будио је у његовим грудима неке, ни он сам није знао какве, страсти, жеље, горчину, чежњу. — Боже мој, помисли он. како тужно мора бити срце ове жене! И ја сам, дошао сам да се разгалнм, а почећу још плакати. — Сенор. рече му момак, ни ми не знамо за што је она данас још тужнија, него иначе. .Тер она је готово увек тужна. И заиста њен је глас падао на срце као ватрена суза п застирао га неутешним осећањем. — Сад је на последњој строФи. настави момак, али ћете сад видети, ако буде хтела, како јој се глас тресе као у шеве, а јасније од сребрног звонцета. Кад се песма изгубила. Марија сиђе с трибине и стаде се разговарати с више жена, што су седеле близу изласка. Све су је пажљиво слушале. и мора да јој је причање било сетно, као и песме, јер је Виконде у цртама оних жена, које је опалило сунце и беда, видео знаке сажаљења и готово сузе. Било јер врло доцкан; још по часа на се каФана морала затворити. Мало по мало људи су устајали и одлазили. КаФана остаде празна.... Сад је тек Марија пажљиво посматрала оног бледог. лепог. елегантног каваљера, с