Otadžbina

И Е В А Ч И Ц А.

вмсокпм свиленим шеширом и скупоценнм огртачем, по чијим је покретима познала да је човек висока положаја.... Она удуби своје очи у његове, и то тако необично, да Впконде остаде замиш.вен. — Чудновато, помисли он. ова ме жена гледа. као да јој нисам са свим страп. Да лн ме заиста иознаје ? 0, дознаћу то одмах, јер још ноћас морам с љом говорити. Впконде је заборавио , да је певачица некада становала у отменој кућн маркиза Монтеквебрадо, са својнм оцем. старим коњушарем пз Мајрене. После неколико тренутака огрте се Марија вуненим огртачем, новеза косу свиленом марамом, узе нз бокора цвећа, који је стајао на столу, киту ружа, задиже руком задњи крај хаљине, и оборивши скромно главу, оде нз каФане, сама као п увек, са свим сама. Певачпца је живела у Куминој улпци, у огромној кошнпци са стотинама становннка. На велико чудо ноћног странхара, она се те ноћи није враћала сама, него у пратњи неког угледног каваљ-ера. Она га дозва и он притрча са Фењером. отвори капију и тако је могао чути овај разговор: — Марија, ја бих желео да се опет видимо. Смем ли вас посегитн ? — Нашто? — Да вам видим стан, он је извесно.... — Врло мален и врло сиромашан. — Алн брижљиво уређен. Све што је ваше, занима ме. Ваша соба, шкољка таког бисера, која би можда впше отворила тајну вашег срца, иего ваше усне, буди у мени радозналост преко сваке мере. — И ништа вас друго осим радозналостп не дражи да уђете у њу? — Ништа друго. — Но, онда ћу вас оиростити тога терета и учиннти вам по вољн. Хајдете, да вам покажем своју собицу ! отдџјижа к*>. ххш. и . 108 35