Otadžbina

ТРЛЖИ МЕСТО

89

ходницима, и најрад помислих биће се вратио у своју постојбину Како ли беше красна она јулска недеља , које је јутрењи воз из Балимора ушао у Уашингтонску станицу. Како је*чисто и вежно обасјавало јутрење сунце источну страну Капитола, док се цело здање није обавило V свечану, поносну тишину. Како ми тешко беше поШ1СЛИТИ, да један Гашвајлер могаше ту улазити и излазити, да се могаше мувати кроза те портике, а да се не сиђе озго она мајестетична Фигура, и да мачем својпм пљоштимице не погоди претилу облину тога наметљивца. Како ми гешка беше помисао . да се игда и:!дајничке руке могаху дићи против велике мајке, чија слика овде стоји у светлој , белој одећи , с божанском мпрноћом на лицу , окружена гомилом своје дечице у беломе руху. 1 ) У оваквим мислима сетих се Допса у истом тренуту, када једно лице пролете поред прозора мојих кола. Рекох возару да стане, погледах оним правцем и видех да то беше жена , која је очајно и неодлучно стајала на углу од улице. Сада окрете своје брижно лице к мени, и ја познадох — госпођу Допс. Упитах је како је дошла овамо и где је њезин муж? Отпоче са неким испрекиданим извињавањем, и бризну за тим у веома речити плач. Кад је за тим на моју понуду села у кола, изјави ми јецајући, да се он нпје вратио дома ; да јој је пеки овдашњн познаник писао, да је Допс болестан — веома болестан — и да је сама дошла овамо , јер отац не могаше да је прати. Она се осећа престрављена, усамљена, бедна. «Имате ли његову адресу?" иИмам је, ево је и . Стајаше на њојзи неко предграђе уашингтонско близу Џорџтауна. Понудих се да је одведем тамо, јер не познаваше никога.

') Кодосална статуа уједињеие Дмерике на Уашнгтопском Капитолу. II