Otadžbina

548

У С К 0 к

јући бо .Бе но своје главе оне лаке ствари, «танке књиге", које свуда од окорелијех небојша и немирника бијаху прихватане са страхом и поштовањем. Перјаника бијаше уз господара увијек по дванаест, од свакога племена по два, те би од тијех разаслао као улаке највише четворицу. Од осталијех . двојица вазда стражараху на двјема капијама манастирским. Бијаху то по избор момци, од добријех кућа и јакијех брастава, који служаху ио четири недјел.е. чекајући смену. Послије јутрењег рада, старац би шетао по доксату, или ако вријеме допушташе, изјахао мало у околину. За тијем се шпло на «часове в црквена служба, која се по маиастирима врши иред подне), а по том на објед. Послије подне старац би се одмарао прилично дуго, а тада млађи бијаху најслободпнји , те би ту слободу највише употријебили на јуначке работе, гађање, утркивање, бацање камена, у чему је и -Јанко учествовао. Он још заведе нову забаву, која се момцима јако свидје, показивао им је вјештину иападања и одбрапе хладнијем оружјем. Ђакон најслабије напредоваше у тој вјештиии, те премда би га ускок лако надвладао, Иво упорно тврђаше, да та „мајсторнја" ништа не вриједи, да би разјарен Црногорац и кусијем иожем могао исјећи Јанка, па се он бранио свом својом вјештином. То је Пво тврдио, прилично љутито, пошто би претрпио (( недаћу и , те би, уздрхталпјем рукама, натицао камилавку, што би изазвало смијех међу омладином. Најзад Јанко, бојећи се да не омрзне своме другу, пусти се, у њеколико махова, да буде побјеђен и тијем се мир поврати. Те би игре трајале докле не би дошло ђаче, да зове писаре ка господару, на другу работу, која трајаше миого мање по из јутра. Па би се ишло на вечерњу, па опет у шетњу и, најпослије , на вечеру. Послије вечере биваше редовно (( посијед в (сијело) у трпезаријн. Владика би се нримакао к ватри п^дао знак и осталијем. Пошто би се тако њеко вријеме потихо раз-