Otadžbina

У с к о к

549

говаради, рекао бп старац Иву, или Јанку: „Хајде нека дођу млађи!" Писар би изашао и увео перјанике и ђаке. Сад бн настала нрилична врдања, јер би сви они приступали руци владичиној и осталијех калуђера. Опет би настао тајац, докле господар пе рече: деде, који ће ? а на то који од перјаника извуче гусле, па прогуди, па послије призива: «Све у славу Бога великога. а за здрав.ве владике светога". развезе пјесму, један дијелак историје црногорске, коју сви с највећом пажњом слушају, као да сваки жели утувити доједну ријеч. У тијем тренуцима, испред Јанковијех очију нестало би богоносаца, с којима је три нута дневно у цркву ишао , и видио би сушту истину, гледао је прерушене црногорске синове, којима је слобода отаџбииз и јуначки понос прече од свега. То се огледало најбоље на лицу иначе смјернога старца владике. коме би. кад му се прене црногорска жица, очи сијнуле чуднијем сјајем, а лице узело скоро други израз. «Чудан, нов свијет за мене! ,) рекао је ускок први пут. Послије пјесме заподјенуо би господар разговор са перјаницима, питајући час једнога, час другога, о разнијем догађајима у њиховијем племенима, о старијим јунацима, испитујући их о разним предањима , дражећи помало њихову суревњивост, те је Јаико имао прилике да одмах позна у сржи дух и особине црногорске. Најпослије би сви испратили старца до ћелије, пак се сви повратили, да наставе слободније кпосијед". Сад би архимандрит , човјек прост, али бистар, забављао Јанка причајући му живот владичин у свијем потанкостима. Он је о томе и на Његушима слушао. а сад му се допуни и најмања ситница. Сазнаде све по реду бојеве, које је владика предводио, како сиђе у приморје пошто наста безвлашће послије пада Млетака, како су Црногорци , удружени с Енглезима и Русима, војевали против Француза. како се маршал Мармон састајао с владиком и шта су говорили. како је владика увео кртолу у Црну Гору и т. д Ђакон му је опет причао своје путовање с господарем у Русију.