Otadžbina

582

ПРОЂЕ КАО САН

свет се слагао у томе, да је безопасна. Једина Тереза — која беше узела иод кирију један мали пави.Бон близу впле и у њему се настанила, да се не би изложила оговарању — показиваше се брижна и неспокојна. — Рана, истина, зарасте, рече она једнога дана Петру, али грозница не уступа. Он је утучен, суморан.... Бојим се компликација не зпам где — п ма шта да кажу ваши „краљеви науке» — ја видчм да ни наш добри сеоски доктор није задовољан.... Тога дана, Михаило доби од своје снахе . која је бнла на путу, кад се случај д^годио, писмо, у коме му јављаше да ће доћп по подне да га обиђе. Она заиста стиже у два сахата. Костала изгледаше задовољан што је види и може да говори о својим синовцима са њом. — Морам, рече му она изненада, да вас замолим за једну милост.... Ја нисам дошла сама: Едвард је тражио да ме допрати; он је ту у оближњој соби, н била бих вам веома захвална кад би га примили. После збора, Михаило није внше видео Моргана. Пре него што ће оставити Париз, саопштио му је на писмено да не жели у напред имати никакве везе са њим. — Ах, рече он, ви тражите од мене што ми је сувише тешко.... Најзад, кад вам је толико за тим стало, лепо.... нека уђе.... Молио бих вас само да нас, оставите саме, њега и мене.... имам нешто да му кажем. Она се повуче и Морган уђе у салон. — Па, Михаило, како ти је данас ? упита он мирно. Опружен на дивану поред ватре. Михаило га гледаше неколико тренутака, не рекав ни речи^ и гнев који се испрва огледао у томе погледу, претопи се мало по мало у израз туге и бола. — Ту си! рече му, не одговарајућн на његово питање. А ја сам се међу тим био решно, да те више никад не погледам. — Није него, одговори он, то није могло бити озбиљно.... Зашто да ме не погледаш ?