Otadžbina

586

НРОЂЕ КАО сан

новине у којима су излазили извештаји о његовој болести. Нагла промена се извршида у расположењима велике вароши наспрам овога човека. кога је некада толико волела и мазила на кога се мало срдила по своме ненонрављивом инстинкту онозиције кад га је видела на влади. — Нежност Париза за свога старога трибуна, за моћног беседника, коме је толико пута п вескао, буђаше се опет, испољаваше се на хил.аду начина. Сећаху се важнијих дела његовог политичког живота . овога или оног још снажнпјег говора од осталих, цитираху, уживаху да понавт.ају његове изреке, сковане као медаље, које он раскошно бацаше у току својих беседа. које ветар разносаше по Француској. п које ухваћене у пролазу беху познате свима. којима сепристалице и нротивници див 1>аху. Органнзоваше депутације не само нријател.и него и иепознати грађани, сељаци, војници иђаху у Соаси као на хаџилук. — Ово превазилази неспокојство народа кад прати развој болести свога владаоца. — рекао је неки страни дппломата; — ако преболи Француска је његова!.... Хоће ли преболети Тако се с дана на дан све већим не покојством питаху два верна пријатеља, којп се не одмицаху од њега. Ово страшно питање ни једно од њих није се усуђивало да Формулише речима; али се оно огледало у очајним погледима, које управљаху једно другом. за време дугих непроспаваних ноћи поред овог кревета, у коме се пред њиховим очима водила борба између смрти и живота. По некад изгледаше да последњи надвлађује, удови болесникови се опружаху, љута грозница престајаше да их гресе.... он би могао мало да проспава. Али смрт. као побеснела животиња, која не упушта пљена, долазаше на напад, после малог примирја. са снагом која одмором беше удвојена. И по ново, бедник јечаше, превлјаше се на постељи, сагореван вагром. која се на ново палила и која тецијаше кроз његове жиле као лава. Догађало се Фаржасу. понекад, да задрема. Јечање болесниково које личи на тужење малога детета . и