Otadžbina

ПРОЂЕ КАО САН

587

које изражава боље од сваке речп бескрајиост људског трп нења трзало би га из сна. Он се подизаше у пола са наслоњаче, пун упрепашћења и ужаса, слушајући у себн одјек овог чудног тужења. које изгледаше да долази од некуд из далека, из другога света.... и кад би после неколико тренутака дошао к себи. видео би пред собом белу женску прилику — исцеђену жалошћу да је већ постала мање збир црта, него одсев душе — два велика тужна ока окружена модрим колутима услед дугог неспавања и ова жена се час нагињаше пад болесником , брисаше лаким покретом руке зној са чела његова; . час иђаше тамо амо по соби, нрипремаше завоје н лекове . све то без ларме, без шума — са тихом окрегношћу какве сенке. II Петар би је пратио погледом , не говорећи , до срца нотресен овом увек готовом храброшћу. нигда замореном, коју тај слаби створ показпваше у вршењу својих милосрдних дужности. На крају треће педе .Бе , иовраћања учесташе : желудац више није могао да прима храну. Кожа иа трбуху беше врела и мекана , запаљење ћелијског ткања беше обухватило п отровало све. И наука се још увек препираше о случају, испитиваше. постав.ћаше дијагнозу. прибележаваше брижњиво пењање и спуштање температуре овога јадног тела. сагорелог унутрашњим пламеном који не знађаху да угасе; а било их је три или четири учитеља, иророка!.... који га стављаху на муке по цео сат свакога дана, обртаху га и превртаху као мало дете па се после питаху: да ли да засеку трбушну опну или не. и чега се треба више бојати: гангрене у првом случају. или отрованости крви у другом!.... — Ах! рече Тереза Фаржасу после једнога таквог већања. нека га бар ти џелати оставе да мирно умре!... Тридесет првог дана, он иаде у први занос. Неколико његових пајприснијих пријатеља, дошав из Париза да се нзвесте о стању болести , беху се начетили око врата у споредној соби и посматраху га. Први иут после 39*