Otadžbina

ПРОЂЕ КАО САН

589

У извеснпм моментима наступило би смирење — један од оних кратких и вар.Бивих одмора које болест даје самртнидпма докле она прикушва снагу за још страшнији напад. Изгледаше да се Костала тада опоравља. За неколико мииута , он се отресаше ужасне обамрлости, испресецане наступима бунцања, која све више обухваташе његово измучено тело. Он би познавао своје пријатеље, гледао бп пх погледом неописаие нежности, стискао им слабо руке. и управ.нао на њих питања гако изнемоглим гласом, да је било жалост слушаги га. Једиога дана рече: —- Знате ли на шта мислим?.... На ону групу Баријеву о којој сам вам иекада говорио и која представља како змија уједа лава?... знаш Терезо , на тераси крај воде.... Немају право што не верују слутњама.... Кад умрем, пош.вите Марију Впдалену од моје стране малу копију те статуе. Он ће разумети.... надам се.... Другп пут опет запита: — Петре, ти који све зпаш: ко је рекао ово: «Сан је био кратак, али леп!.... — Маршал с1е 8ахе, пријатељу. — Ах , да. тако је.... То је лепо речено.... А ово : «Ја односим у моме срцу жалост за монархијом....?'' То је Мирабо, је ли?.... — Мирабо. јесте.... Немој да се мориш, мислећи тако. Он беше затворио очи. Тереза и Фаржас мишљаху да је заспао, кад видеше сузу која се лагано котрљаше низ образе. У исти нар он шапуташе: —- И ја тако исто, односим жалост у срцу..., Он издахну једног децембарског, жалосног и облачног дана; на пољу је к »шава дувала кроз сухо грање његове баште. Наука која се беше показала немоћна да га спасе, не оставн га још на миру: она се окоми на ове јадне остатке. отвори их, стаде сећи, тестерисати, брљати по цревима изеденим болешћу коју она није знала да победи. После чега, она објави, да би утешила мртваца. да