Otadžbina

594

НА БОРЕНСКОМ БАНКУ

г.1еда . виде .вуде где плачу, спази сандук , велику металиу плочу са урезаним именом, и грдну гомилу венаца. Ни један се мишић на њеном трагпчном лицу не помаче; само, пришав блнже она се наже и пусти међу гомилу венаца стручак црвенога смиља који држаше у зубима, затим се удали не окренув се и нико не бп знао рећи, да ли је овај цвет бачен међу остале, закашњен прилог саучешћа, пајзад нробуђеног у њој, или последња уврсда њене мржње. којом је у пролазу пљунула на покојиика. ПРЕВЕЛА М.

НА БОРЕНСКОМ БАНКУ од ФР ВИЛДА Кршно прибрежје пружило се далеко у Атлантик. Поврх неизмерне пустоши чује се бесни урлик зимње буре, што гомила моћне валове један преко другога те им пена с гребена лети иреко дубоке јазбине што мх дели. Па и небом као широким океаном завитлао је метеж; на мрком Фирмаменту лете подерани црнп облацп као да их гонп самртни страх, п уступају места безброју других што им следују. На самој ивици прибрежја пркоси на врх стене танахни тороњ са светилником, који се сав испрекан оштро сенчи у пенушној водп под њиме. Страхотан удар валова хита воду до крова у вис и купа тврда окна на лампп што просипље благу светлост своју у ноћ. Укрочана спла помаже човеку у борби његовој прогив иеобуздане навале природне . томе душевноме џпну а по снази тако сићушиоме створу. На гвозденој галерији, што се у унутрашњостп гветилника пружа у около, стоји човек наслоњен с челом на дебело окно и гледа кроз једно осенчено место без нрестанка напоље у мрак. Преко његових временом набраних образа котрља се суза за сузом, а он их пушта