Otadžbina

НА БОРЕНСКОМ БАИКУ

595

да лију слободно и не знајући да плаче. Пред њиме су ншчезли време и простор н мисли његове станују далеко одавде, код његове пре толнко годпна умрле наде , код оне велике животне обмане, тнто ће пре а после да прегази свакога путника на земллт. како кога, мање или јаче, из тиха или једним обарајућим ударом. Тамо у даљини помаља се над зеленом долмом кућа усред жућкасто-сивог спрудовитог мора. У кући је загрејана. чнста соба. а у њојзи седн снажан млад човек плавих очију а око њега се припила лепа , весела девојка. његова вереница. Вереник се здрав читав вратио с мора, и сад ће да буде свадба. Око тога се врзе њихов разговор и момак не може да схвати, шта ту све има пре да се уради, и колико све то цште времена. Шта је ту све потребно тима женама! Њему је потребан само пастор. којићена њнхово одлучно «хоћу» да да свој «амин". Тамо ирема истоку је спруд . а у луку око њега пружила се обала: иза њезиие долме лежи кућа , где она седн . где ће се још данас вратити својим родител.има и куда ће он са острва да је отпрати. Разговор је трајао дуго , веома дуго, и ужина већ давно беше прошла кад су се најзад кренули. Барка се отисну са спруда; обзорје се не види јер је над њиме пала танка децембарска магла. Старац весла са слугом , да се загреје. Вереник је узео крму у леву руку а десном је обавно своју вереницу, коју је мајка брижљиво завила у дебео огртач и која је села на клупу према њему. Воз брзо пресеца воду у каналу што их дели од краја. Магла се из атмосФере све гушће и гушће таложи на површину мора; пола часа касније већ се н не види крај, окоњихјесамо вода. све до сивасте маглене ивице што их окружава. — Да ли сам да дођем на крму, Хенриче, — рећи ће старац —■ ти овде но распознајеш више пут.